Što me nema ILI Kad se menja, nek' se menja!

18 godina sam radila u istoj kompaniji. Za IT svet, to je gotovo nezamislivo. I za mene je kad pomislim "18 godina" jako dugo. Ali, za tih 18 godina toliko sam toga uradila, da mi je potpuno jasno zašto mi je vreme proletelo. Za Euronet sam počela da radim u Budimpešti, gde smo tada živeli moja porodica i ja. Simbolično, prvi radni dan mi je bio 1.1.2000. Počela sam kao Šef tima za implemetaciju, mali tim, malo stresa, internacionalno okruženje, sve sasvim OK. Posle godinu dana, dobila sam "prekomandu" - zahtev da preuzmem Customer Support tim. U tom trenutku nisam znala baš ništa o podršci klijentima kao profesiji, a ni o timu koji sam dobila da vodim, osim onoga što se u kompaniji pričalo o Customer Support-u: to niko ne voli da radi, posao im je da čiste iza drugih, druge službe "zabrljaju" a Customer Support "pegla", poslednja rupa na svirali .... sve gore od goreg. Promena u karijeri za koju ne mogu da kažem da je bila naročito željena, ali izazov - svakako. Počela sam da učim posao, ulazim u profesiju, profilišem sebe kao support profesionalca i istovremeno gradim jak tim, koji je za samo 6 meseca postao uzor drugim timovima u kompaniji.

Taman sam počela da ulazim u mirnije poslovne vode, kad je moja prorodica rešila da se vratimo u Beograd. Nisam imala izbora već da se priklonim odluci o povratku i rešila da dam otkaz, a kad se vratim u Beograd - pa, videću šta ću. Kada sam mojoj tadašnjoj šefici rekla da dajem otkaz, desilo se nešto potpuno neočekivano. "Vrati se u Beograd i otvori Customer Support kancelariju tamo. Radije ćemo zatvoriti Customer Support u Budimpešti, nego izgubiti tebe kao šeficu Customer Support-a". Iznenadjenje - potpuno, izazov - ogroman, odbijanje ponude i odustajanje - ni slučajno!

Posle šest meseci, jednog petka u 5 popodne, ugasila sam poslednji PC u kancelariji Customer Support-a u Budimpešti. Sledećeg ponedeljak u 8 ujutro, zazvonio je telefon u našoj novoj Customer Support kancelariji u Beogradu. U isto vreme, moj muž je postavljao na noge drugu Euronet-ovu kancelariju, samo za procesing, pravi računski centar, u to vreme jedini Euronet-ov centar za obradu transakcija van Budimpešte. I tako je počelo! Naše dve kancelarije su ukupno imale 13 zaposlenih. Kada sam otišla iz Euronet-a u maju mesecu, imali smo oko 150 zaposlenih. Lepa priča, ovako ispričana izgleda bajkovito, a meni se kad se setim čini više kao vožnja roller coaster-om.

I šta se desilo? Zašto sam rešila da dam otkaz i odem?

Prvo jutro kad sam pomislila "Baš mi se danas ne ide na posao", primetil sam kvalifikaciju "danas" i zaključila da sam samo umorna. Kada sam osetila nervozu jedne nedeljne večeri i shvatila da me dolazeći ponedeljak i odlazak u kancelariju čine nervoznom, otpisala sam osećanje i svest o razlogu kao "tipično žensku histeriju onih dana". A kad su sva jutra postala umorna i sve nedelje večeri nervozne, morala sam da prihvatim da nešto suštinski ne valja.

Moja kompanija i ja smo se negde razišli. Rasli smo, razvijali se i postali stranci. Moje kolege su bili isti ljudi, ali je vazduh u kancelariji dobio drugu boju. Vizija moje karijere i vizija kompanijske budućnosti nisu više imali dodirnih tačaka. PrestaIa sam probleme u poslovanju kompanije da doživljavam kao svoje. Postalo mi je sve svejedno. I tada sam znala da je vreme da odem. Da bih ostala do kraja verna sebi, svojim poslovnim vrednostima i kompaniji kojoj sam tako puno dala prethodnih godina.

Kao i mnogo puta pre toga, udahnula sam duboko i skočila. I.... kao i obično, dočekala se na noge.

Kako i šta i gde - to je nova priča o novom poglavlju u mom profesionalnom životu. O tome u sledećem blog postu.

A do tada - ne zaboravite staru mudrost: "Sreća prati hrabre."

Srdačno,

Mila

 

 


Pošaljite komentar