Plašila sam se visine. Jako. Fizičke manifestacije straha su bile toliko snažne da sam bila potpuno uverena da sam sa tim strahom rodjena i da je, dakle, neizlečiv. Prihvatila sam kao "sudbinu" da mi nije sudjeno da uživam u panoramskom pogledu. I propustila sam mnoge za koje sam sigurna da su fenomenalni, kao pogled na Uvac, pogled iz London Eye-a, pogled iz sobe na 76.spratu mog hotela u Dubaiju. Sve to me je mimoišlo, jer sam se plašila visine.
Pre dve godine, kada sam počela da se interesujem za NLP i ,generalno, da izvrćem samu sebe kao čarapu, negde natrčim na objašnjenje strahova i fobija. Objašnjenje mi se učinilo vrlo razumno i logično i nateralo me je da se pozabavim i svojim najvećim strahom - od visine.
Razumela sam da se mi ne radjamo sa strahovima, oni nam nisu "dati", već stečeni i nastali iz nekog iskustva. Pričala sam sa mamom koja mi je potvrdila da se nisam oduvek plašila visine. Nisam nikad bila naročito spretna, pa se nisam nikad popela na drvo zbog nespretnosti, a ne zbog straha. "Odkud tebi to da se plašiš visine?" iskreno začudjena me je pitala mama, a ja sam počela da otvrama fijoke sećanja tražeći početak.
I setila sam se! Setila sam se situacije kad sam prvi put rekla "Ja se plašim visine" i setila sam se da se ja tada zapravo NISAM plašila visine, ali mi se u datoj situaciji činilo korisno za mene da to kažem. Imala sam tada 16 godina, bila sam užasno nesigurna u sebe, gladna pažnje i prihvatanja, željna da se po nečemu izdvojim od okoline, da pokažem da sam drugačija. Niko iz moje okoline se nije plašio visine - eto moje posebnosti!
Najinteresantnije od svega je što se taj naizgled bezazleni dogadjaj izrodio u vrlo ozbiljnu fobiju koja se ispoljavala vrlo vidljivim fizičkim manifestacijama. Jednom sam se onesvestila kada sam pokušala da se žičarom popnem na Vogel u Sloveniji.
Oživljavanje tog sećanja na početak straha je bilo lekovito. Shvatila sam zašto se plašim visine, odnosno, shvatila sam kako se moje svesno, nesvesno i podsvesno poigralo sa mnom da bi se zamaskirala potreba da obavim ozbiljan razgovor sama sa sobom i oteram pubertetske demone.
Kroz NLP i Coaching edukacije, naučila sam alate koji su mi pomogli da sprovedem svoju odluku da se oslobodim straha od visine. Primenila sam na sebi, jednom i opet i opet i opet. Bavila sam se stvarima koje naizgled nemaju nikakve veze sa strahom od visine. Ali ja sam znala da imaju. Prihvatiti sebe je težak, dugotrajan i mukotrpan posao.
I uspela sam!
Moj matematički mozak je tražio potvrdu i ja sam mu je dala - više puta.
Prošle godine, šetamo moj muž i ja Milanom, gledamo Duomo i ja kažem "Sutra se penjemo na vrh Duoma". "Jesi li sigurna?" "Da, vodi me na vrh Duoma". Sutradan su nastale sjajne fotografije panorame Milana.
Par meseci posle toga, bila sam u Londonu. Sama, otišla sam do Shard-a (najviši soliter u Evropi) i popela se na otvoreni vidikovac na 72. spratu.
I vrhunac - prošle nedelje sam skočila padoranom iz aviona sa 3.000 metara. Družila sam se sa pticama, letela slobodni pad brzinom od preko 200 km na sat, upravljala padobranom i najvažnije - shvatila da imam snage da pobedim samu sebe. Pogledajte kako je kamera zabeležila moj skok https://youtu.be/M2Atpq1v5II
Zašto je važno pobediti strah?
Strah sputava,ograničava, utiče na izbore koje činimo u životu. Doživljaj koji sam propustila zato što sam se plašila je izgubljen zajedno sa trenutkom vremena kad je mogao da se desi. Najteža je nesloboda koju sami sebi nametnemo. Raskidanje okova sopstvenog straha i osvajanje slobode - ne umem dovoljno snažno da izrazim rečima ono što osećam. Probajte!!!
Srdačno, Vaša
Neustrašiva Mila