Slušam da bih te čula

Slično tome, primećujem da ljudi često započinju razgovor sa odredjenom namerom. To samo po sebi nije loše, dobra poslovna praksa nalaže da se razgovor o nekim situacijama planira, pa dakle u tom slučaju, razgovor počinjemo sa namerom da nešto razjasnimo (dakle, čujemo i drugo mišljenje) ili nadjemo rešenje (ponovo – čujemo još nekog osim samog sebe). Problem nastaje kada razgovor započinjemo sa čvrstom rešenošću da ga završimo na način koji smo mi odredili. Drugim rečima, mi unapred znamo sve i znamo ishod, pa onda nema ni potrebe da pažljivo slušamo sagovornika. Pristojnost nam nalaže da pustimo sagovornika da kaže šta ima da kaže, ali zato istog trenutka kad završi, sledi bujica naših reči, unapred smišljeni govor ne bi li opravdali svoju poziciju, svoje postupke, svoje planove. I, onda, zašto vas čudi što tako često razgovor završimo neporazumom ili sa onim bljutavim osećajem u ustima da smo uzalud trošili vreme, misli i reči?

Verujem da je to zbog toga što nas nikad niko nije naučio da slušamo srcem, da slušamo sagovornika zato da bismo ga čuli i razumeli, da bismo nešto novo naučili, da bi nam se neki novi vidici otvorili.

Veština slušanja je od izuzetnog značaja za postizanje poslovnog uspeha.  I to iz mnogo razloga.

Za početak, prihvatite da svako od vaših kolega ili ljudi u vašem okruženje zaslužuje da bude saslušan. Kada pažljivo slušamo nekoga, mi time vrednujemo njegovu, potpuno ljudsku, potrebu da bude priznat i prihvaćen. Jedna lepa jevrejska izreka kaže da svaki čovek ima tri organa kojima pruža ljubav – usta i dva uveta. Drugim rečima, nije najvažnije da ljudima iskažemo ljubav i poštovanje, još važnije je da im to pokažemo slušanjem.

Internet, a i knjige o menadžerskim veštinama su prepune saveta kako da „izgledate kao da pažljivo slušate“. Nemojte se upecati na instant rešenja! Umesto toga, savladajte istinsku veštinu slušanja srcem, veštinu koja se, čini mi se, ne ceni dovoljno u korporativnom svetu. Vrednost te veštine je ne samo u uspostavljanju boljih medjuljudskih odnosa, već i u tome što umnogome sprečava gubitak vremena na nesporazume, dakle čini nas i naše timove efikasnijim.

Najlepše u celoj ovoj priči je što uopšte nije teško uvežbati veštinu slušanja.

Kad god razgovarate sa nekim, posvetite mu svu svoju pažnju; čoveku, vašem sagovorniku, ne temi razgovora. Isključite telefon (verujte mi - neće se ništa strašno ili katastrofalno dogoditi ako odgovorite na poziv po završenom razgovoru), zaklopite laptop, posmatrajte svog sagovornika sa svom svojom pažnjom. Obratite pažnju na njegov izgled lica, oči, grimase koje pravi ili ne pravi, pokrete ruku, položaj tela. Uposlite sva svoja čula da biste svog sagovornika videli u punom svetlu. Pri tome, moj savet je – zaboravite na knjiške savete „How to read body language“. Nisu svi ljudi isti, pa samim tim nisu ni njihovi govori tela isti. Na primer, milion puta ste čuli „Prekrštene ruke ukazuju na zatvorenost, aroganciju, i sl“. Moje iskustvo kaže da je mnogo više ljudi koji prekrste ruke zato što su uplašeni, nesigurni ili jednostavno nemaju razvijenu socijalnu inteligenciju, pa ne znaju šta da rade sa rukama. Ako zaista želite da koristite govor tela u komunikaciji, pripremite se za razgovor tako što ćete unapred proučiti i razumeti  govor tela svog budućeg sagovornika. Počnite razgovor uskladjivanjem svog stava ili govora tela sa sagovornikovim. Uvek imajte na umu da svrha razgovora ne treba da bude da nekome pokažete koliko ste vi jaki i moćni, a on jadan i ispod vas. Možda ćete time nahraniti svoj ego, ali nikakav koristan posao nećete uraditi. A šta je vama važnije?

Tek kada ste uspostavili istinski kontakt sa sagovornikom, fokusirajte se na temu. Dozvolite mogućnost da sagovornik ima nešto, za vas vredno, da vam kaže. Možda je vaše rešenje, koje ste unapred smislili, zaista najbolje, ali slušajući ideje i predloge svog sagovornika, možda ćete čuti nešto novo što će vam biti od koristi neki naredni put. Kaže se „Kada govorim, slušam ono što već znam, kada slušam, učim nešto novo.“

Slušajući svog sagovornika, obratite pažnju na reči koje koristi, ali se ne pecajte na njih. Reči su izuzetno moćno sredstvo komunikakcije, ali, na žalost, imaju različito značenje za različite ljude. Reči dobijaju značenje u kontekstu ličnog iskustva i ličnog doživljaja realnih okolnosti. Zbot toga, ne donosite zaključke i prepostavke na osnovu reči, ako pre toga niste istražili značenje koje izgovorene reči imaju. Drugim rečima, pokažite sagovorniku da ga slušate i da vam je važno da ga razumete tako što ćete pitati pitanja. Nije sramota pitati, ali je sramota optužiti sagovornika da je mislio nešto što nije samo zato što ste vi mislili da je on to mislio. Vidite i sami koliko nepoznatog u jednoj rečenici, idealna osnova za nesporazum i obostranu frustraciju.

Čak i kada imate jasno definisan stav koji želite da iznesete, ne žurite! Pustite sagovornika da završi rečenicu i onda sačekajte još malo, par trenutaka dozvolite tišinu. Time ćete dati vremena sagovorniku da shvati šta je zaista rekao, da uvidi ako je načinio grešku bilo u onome što je rekao bilo u načini na koji je rekao, da uvidi da ste ga slušali sa pažnjom, a i daćete važnost svojim rečima. Neka tišina bude vaše fanfare.  

Dolazeći praznični dani su idealno vreme da poklonite svoju pažnju ljudima koji su vam važni i dragi. Darujte im slušanje srcem. A jednom kada savladate ovu divnu veštinu, nećete umeti nikako drugačije da slušate.

Sa radošću vas podržavam da postanete najbolja verzija sebe.

Iskreno vaša,

Mila

 

 


Pošaljite komentar